НЕКЕ ЗАБЛУДЕ О ПРАВИМА ДЕЦЕ
НЕКА ПРАВА СУ ВАЖНИЈА О ДРУГИХ
НЕТАЧНО. Нема више, односно мање важних права, не постоји њихова хијерархија. Свако право може у одређеној ситуацији да постане најзначајније за поједино дете или његово ближе окружење.
КОНВЕНЦИЈА НЕ ОБАВЕЗУЈЕ, ЈЕР НИЈЕ ЗАКОН
НЕТАЧНО. Иако првобитно усвојена од стране Генералне скупштине УН, Конвенција постаје обавезна када је држава, тј. њен парламент усвоји. У нашој земљи, према Уставу, Конвенција је закон као и сваки други. Слободно речено, Конвенција је „Дечји устав“.
ДЕЦА ИМАЈУ ПРАВО ДА РАДЕ ШТА ХОЋЕ
НЕТАЧНО. Права детета не значе апсолутну слободу чињења. Суштина права детета је да се деци обезбеди живот и развој у сигурности, здравом окружењу да би могли да остваре све своје потенцијале и дају допринос друштву и као деца и када одрасту.
МАЛА ДЕЦА НЕ МОГУ ДА ДОНОСЕ ОДЛУКЕ
НЕТАЧНО. Ни једно дете није толико мало да не може да изрази своју потребу, жељу или мишљење. Питање је само како то саопштава и како одрасли на то реагују. Бебе то чине покретима, мимиком и плачем, а старија деца речима. Уважавајући тако исказане потребе или жеље, одрасли дају могућност да на свој начин утиче на доношење одлуке.
ДЕЦА НИСУ ДОВОЉНО ЗРЕЛА ДА УЧЕСТВУЈУ У ДОНОШЕЊУ „ВАЖНИХ“ ОДЛУКА
НЕТАЧНО. Да ли је нека одлука важна за само дете значемо тек онда када га то питамо. У животу сваког детета и на свим узрастима постоје ствари које га се директно тичу и које су за њега важне. Много је тема у породици, школи или предшколској установи о којима дете може и треба да буде саслушано, а његово мишљење уважено.
ВИШЕ ПРАВА ЗА ДЕЦУ – МАЊЕ ПРАВА ЗА ОДРАСЛЕ
НЕТАЧНО. Смисао дечјих права није замена ауторитета или анархија, већ стварање предуслова за остваривање људских права сваког појединца без обзира на узраст.
ДАЈЕМО ПРАВА ДЕЦИ – А ШТА ЈЕ СА ЊИХОВОМ ОДГОВОРНОШЋУ?
НЕТАЧНО. Као ПРВО, недајемо МИ права деци, већ им она ПРИПАДАЈУ рођењем. ДРУГО, учећи да имају права, деца истовремено уче да та иста права припадају и другима. Залажући се за поштовање сопствених права, деца развијају осећај одговорности и поштовања других појединаца и група. Исто тако, учествујући у доношењу одлука, деца лакше преузимају на себе и одговорност за њихову примену.
НАЈВЕЋЕ ОБАВЕЗЕ У ОСТВАРИВАЊУ КОНВЕНЦИЈЕ О ПРАВИМА ДЕТЕТА ПРИПАДАЈУ РОДИТЕЉИМА
НЕТАЧНО. Највећа одговорност и обавеза да се права деце што доследније и свестраније остварују је на ДРЖАВИ. Држава је та која је ратификовала и потписала Конвенцију и она са својим органима и надлежним службама стоји као гарант да ће се та права уживати и у пракси. Међутим, према самој КОНВЕНЦИЈИ, улога родитеља је од највећег значаја и држава мора да поштује права и одговорност родитеља, да усмеравају и саветују дете у вези са његовим/њеним правима, сходно развојним могућностима детета.
